„SVE ŠTO SE ZBIVA, AKO SE NE ZAPIŠE, KAO DA SE NIJE NI ZBILO“.
 
Da bi moji tragovi i doživljaji živeli, da ne bi pun utisaka kasnije mnoge stvari zaboravio  koje mi se na putevim događaju rešio sam da radim ono što mnogi ljudi prilikom raznih putovanja ne rade – da beležim dnevne događaje i sačuvam ih od zaborava. Zato sve sa putovanja sa ponosom opisujem, beležeći detalje u dnevnik iz kojeg zapisano pretačem u putopisne knjige, pritom znajući da će knjige predstavljati zanimljiv sadržaj kako za decu, tako i za odrasle. To ne radim zbog svoje sujete, već zato što nemam mira ako svedočanstvo o svojoj zrelosti ne pročitaju oni koji će u knjigama pronaći sebe. Na taj način o sebi govorim da sam putopisac koji ima veliku volju savladavanja prostora vlastitim nogama, bez automobila, voza i aviona. Sva ostala prevozna sredstva osim bicikla onemogućavala bi me da svuda zastanem i sve vidim. Zato svaki put kada se vratim sa putovanja želim nestrpljivo da ispričam priču putnika, koji je prebrodio velike daljine i uspeo da se vrati živ i zdrav iz tuđih zemalja. A to nije lako. Nije lako biti biciklista i „pisac“. Ne zbog umora koji naročito dolazi u večernjim satima, već zbog toga ukoliko bih ostavljao pisanje za neki drugi dan, mesec ili godinu nečega bi se teško bilo setiti. Zato je bolje sveže putovanje opisivati na licu mesta. Jedino tako ono će biti potpunije kada mu se posle mnogo godina budem vraćao.